Промоција књиге проф др Богољуба Шијаковића

У организацији Студијског програма за филозофију Филозофског факултета УЦГ и Матице српске-Друштва чланова у Црној Гори, одржана је у Свечаној сали Филозофског факултета промоција најновије књиге проф. др Богољуба Шијаковића Пролегомена за византијску философију и питање хришћанске философије, чији су издавачи Гномон: Центар за хуманистику из Београда и Институт за српску културу из Никшића. У представљању књиге су учествовали: деканка Филозофског факултета проф. др Татјана Нововић, проф. др Борис Брајовић, виши научни сарадник на Етнографском институту САНУ др Микоња Кнежевић, док се на крају обратио и аутор књиге проф. Шијаковић.

У уводној и поздравној ријечи, деканка Татјана Нововић се најприје осврнула на немјерљив значај и допринос који је проф. Шијаковић, као редовни професор, дао како за развој Студијског програма за филозофију тако и за афирмисање и успон у научној и академској заједници цјелокупног Филозофског факултета УЦГ. Истовремено, деканка је издвојила низ важних биографско-библиографских података и у том смислу је истакла како је током своје вишедеценијске академске каријере проф. Шијаковић (рођен 1955, Никшић) боравио на многим научним Институтима у иностранству, гдје је углавном изучавао бројне теме из античке и византијске али и из савремене филозофије. У његовој богатој списатељској ризници, истакла је она, налази се више десетина књига објављених на српском или на неком страном језику међу којима се, поред осталих, истичу: Mythos, physis, psyche (1991, 2002), Зоон политикон (1994), Хермесова крила (1994), Историја, Одговорност, Светост (1997), Between God and Man (2002), La critique du discours balkanistique (2010), The Presence of Transcendence (2013), Црква, право, идентитет (2019), Светосавље и философија живота (2019), Философија живота и хеленска агонистика (2021). Поред тога, објавио је преко 300 студија, чланака, библиографија, приказа у домаћој и страној периодици и зборницима на српском, њемачком, енглеском, француском, руском, италијанском, словеначком и бугарском језику. Уредник је или је уређивао бројне периодике и научне часописе, међу којима се издвајају Луча (Никшић), часопис за философију, потом Философске студије (Београд), Теолошки погледи (Београд), Philotheos, међународни часопис за философију и теологију. Објавио је и на десетине превода стручних текстова са њемачког, енглеског, руског и грчког језика. Деканка Нововић је своје излагање завршила указивањем на изузетан и предан педагошки рад проф. Шијаковића, који је својим предавањима био и остао подстицај и надахнуће за бројне генерације студената и наставника филозофије.  

Проф. др Борис Брајовић је, као један од рецензената књиге, истакао да сам наслов књиге Пролегомена за византијску философију и питање хришћанске философије сугерише да је овдје слијеђена древна традиција писања коментара и увода која је, прије свега, имала пропедевтички смисао чији је циљ био да се олакша читање захтјевних и неразумљивих текстова. У том духу, проф. Брајовић даље истиче: „У антици од Аристотела и Порфирија коришћена schema isagogicum примјењивана је и у библијској егзегези од Оригена и Кападокијаца.“ Управо зато је и књига проф. Шијаковића, по његовом суду, као дио такве философске педагогике, важан свједок непрекинуте традиције српске философске рецепције античког философског и патристичког насљеђа. Професор Шијаковић је са својом изванредном књигом дао немјерљив допринос даљем разумијевању античке и византијске мисли, јер ова исагошка студија, наставља Брајовић, разматрајући бројна сложена питања требало би да претходи сваком покушају разумијевања грчких философских текстова који су доспјели до нас. У том погледу се ова студија својим приступом и оригиналношћу издваја а у одређеним сегмантима и засјењује бројне значајне научне списе који разматрају византијску филсофију, било да долазе са неке домаће или иностране адресе.

Виши научни сарадник, др Микоња Кнежевић је, као други рецензент књиге, напоменуо да је књига проф. Шијаковића важна не само због начина на који је написана већ и због теме коју је проблематизовала. То је, истакао је он, утолико битније ако знамо да је утемељивање византијске философије током времена било оспоравано, како би се такорећи дифамирао сам појам Византије, стварањем, како то истиче проф. Шијаковић у својој књизи, тзв. појма „бизантинизма“. Са доласком просветитељства изузетно негативан став према средњовјековној философији се пренио и на византијску философију, која се карактерише као „ругоба људског духа“, док је Хегел одређује као одвратну слику људске слабости и биједне, апсурдне, страсти, која не дозвољава да се појаве велике личности и велика дјела. То се, по Кнежевићу, не може посматрати независно од практично-политичког аспекта, а о чему можемо и сами да свједочимо сталним позивима да као народ изађемо из византијског културног миљеа. Сам пак настанак византијске философије везан је за плодан сусрет античке философије са првим хришћанским мислиоцима и тај контакт свој врхунац достиже у Александријској школи гдје се врши и званична христијанизација античког културног насљеђа. Односно, у наредном кораку, збива се додатна философикација Јеванђеља, што се наставља и у позној Византији. По Кнежевићу, велика је заслуга проф. Шијаковића што византијску философију не можемо свести само на коментарисање античких философа, јер је њена суштина хришћански потенцијал, док сама Светоотачка литература открива „философске импулсе вјере“. Уосталом, о оригиналним решењима византијске философије свједочи и Максим Исповједник који вољу одређује као својеврсну рационалну жудњу. Углавном, закључује Кнежевић, ова књига говори колико је један „замрачени“ период средњовјековне философије философски прегнантан и како може да послужи као коректив за модерна философска промишљања која су маркирана заборавом трансценденције. Исто тако, књига афирмише дијалог, као својеврсни жанр философије, особен и за Антику и за Византију, и тиме се показује да сврха философије, што је и нит водиља проф. Шијаковића, није само академско знање већ и врлина, односно егзситенцијални и етички коректив човјека.

Аутор књиге, проф. Шијаковић, је истакао да је књигу писао са намјером да то буде један философски а не само историографски спис, при чему је покушао да се суочи и са кризом појма философије данас. Јер, ако се мало боље погледа, чини се да је сама формулација професора философије, као обичне струке, постала спорна и дифамирајућа јер је отворено питање колико ми заправо данас имамо везе са самом философијом. Тако рецимо Хајдегер, истиче он, сматра да је кључно питање Грка било шта је биће. Међутим, прије ће бити, каже проф. Шијаковић, да су се Грци питали како треба живјети, како философија може да нам помогне да водимо исправан живот. Јер, Хермес, као типичан грчки бог, је бог одношења, трговине, дискусије, итд. То ће рећи да је дијалог, стога, у суштини мишљења, он је структура мишљења, структура саме личности. Личност је дијалошка и постоји тек у релацији са другим личностима. Данас је, насупрот томе, дијалог пука симулација која се састоји у дистрибуцији моћи, јер сила је та која овлашћује да се организује дијалог при чему се он користи за дистрибуцију моћи.

Проф. Шијаковић потом истиче како се мора имати у виду да истинске европске вриједности почивају на два стуба, а то су хеленско-римска Антика и хришћанство. То су вриједности којих се савремена Европа и колективни Запад одричу, они се дехристијанизују и одустају од свог идентитета, а то траже и од нас. Ипак, нама је то тешко прихватљиво јер су те аутентичне вриједности настале управо на нашим просторима, на Медитерану и Балкану. Самим тим што је европски идентитет у Грчкој и хришћанству ми као Европљани можемо рећи да је поријекло наше будућности у прошлости. Заводљива, стога, формулација да се безалтернативно окренемо будућности је заправо укидање будућности, јер онај који није свјестан да је његова будућност зацртана у прошлости тај нема будућности.

Не треба исто тако сметнути са ума да су још припадници европског покрета филхеленизма 18. и 19. вијека у Њемачкој и Француској са одвратношћу писали о стварним, реалним, Грцима тог доба, који су вапили за слободом. Ови западњаци су тврдили да то и нису прави Грци јер немају везе са Ахилом, са оним Грцима из Хомерових времена које су они смислили у својим кабинетима, и није им било стало да им помогну да формирају своју државу. Ту се већ јасно диференцира сила у моћи која реконструише Акропољ, али и сила у немоћи која врлином обнавља и оплемењује свијет који затиче и која ништа ни у једној култури не руши него оплемењује. И то је родно мјесто Европе а не савремени Брисел и тзв. европске вриједности.

У свом даљем излагању проф. Шијаковић је акценат ставио на преиспитивању читавог низа стратегија које негирају постојање философије у Византији, при чему и сами негатори заборављају да главни аутори Антике не би ни били реципирани на Западу да не постоји византијска философија. Јер управо је Византија та која је све преписивала, чувала текстове античких философа који су се изучавали, коментарисали и читали на њеним универзитетима.

Проф. Шијаковић истиче да му је још као студенту философије било чудно и сумњиво како ми то можемо студирати, рецимо, Августина или Тому Аквинског, јер се они сматрају философима, али не и једног Максима Исповједника. Па како то, пита се Шијаковић, да Тома Аквински узима као узор за писање своје Суме теологије Дамаскинов спис Тачно изложење православне вјере, као најортодокснију догматику, и да се при томе овај први сматра философом а овај други не. Јер, не треба изгубити из вида да Дамаскин прије Томе пише и коментарише Аристотелове логичке текстове, разматра проблеме категорија, судова, итд. Ако се пак и прихвати на Западу да постоји некаква византијска философија онда се каже да је она слабашан одраз античке философије без икакве оригиналности и вриједности. Исто тако, врло често се на Западу као аргумент против постојања хришћанске философије узима неки ауторитет. То, понекад, буде Хајдегер, бивши студент теологије, који каже да је хришћанска философија дрвено жељезо, дакле нешто немогуће. Хајдегер наглашава да је она тешки неспоразум, да је штавише теологија много ближа позитивним наукама него самој философији јер је једино философија онтолошка наука. Све друге науке су онтичке, тј. оне се баве неком регијом постојеће стварности. Разлози за такво разумијевање се налазе у схоластичком схватању Бога, које га поима као ens, биће, па за разлику од, рецимо, столице или дрвета, Бог је одређен као биће свих бића. Он је, дакле, и прије свега, биће и ту настаје кључна диференција у односу на византијске ауторе за које Бог није ens већ Личност, а то је једна сасвим другачија онтологија. То значи да Творац не може бити пуки ентитет као творевина, штавише, Бог да би био Творац мора имати вољу и слободу да би слободно стварао. Све у свему, подсјећа Шијаковић, књига је морала да се избори са свим оспоравањима и да покаже да у Византији постоји оригинална, аутентична, мисао која је хришћанска философија, и као таква је уникатна. Она у себе укључује читаво наслеђе античке философије, дакле, и Платона и Аристотела.

На крају се проф. Шијаковић захвалио организаторима, бесједницима, учесницима и истакао да је његово највеће професионално задовољство то што су о овој књизи говориле колеге којима је био професор, а који византијску философију познају боље од њега. И то је истинска радост сваког професора, сваког учитеља.